Sreli smo se u Torontu. Znate kako je u inostranstvu, tamo je pjevač zanimljiv mjesec-dva, pa odmah traže nekog novog. Nisam razmišljala o Tominoj slavi jer nisam planirala da se vratim u Srbiju. Pogotovo nisam planirala da se udam za njega. (smijeh) Bio je vrlo šarmantan, volio je da se šali. Poslije nekoliko susreta ispričao mi je da je bolestan. Zajedno smo obilazili ljekare. Nekoliko mjeseci kasnije predložio mi je: “Što se ti ne udaš za mene?” Pitala sam: “A šta da radim sa tobom? Ti si čovjek koji iza sebe ima četiri braka i dijete. Ja još nisam napunila ni 25 godina. Ne pada mi na pamet.” Presudilo je kada mi je rekao: “Sviđam se ja tebi, samo ti to ne znaš.” (smijeh) Pomislila sam možda je u pravu. Među nama je od prvog dana postojala neka nit koja nas je do kraja vezivala. Ali, da tvrdim da je bila fatalna privlačnost, slagala bih – kazala je.

 

– Niko nije znao za vjenčanje. Dolazi Toma kod mene na posao i kaže: “Danas nam je vjenčanje”. Ja zaboravila koji je dan. Radnja puna mušterija. Tada nije bilo feniranja kao sada, nego su se stavljale papilotne. Ja fino sve završim, zamolim jednu poznanicu da pričuva salon na pola sata, skinem uniformu i odemo kod matičara. (smijeh) Poslije sam se vratila na posao i nastavila gdje sam stala. Osamnaest godina smo proveli zajedno. Stalno mi je govorio: “Ne znam zašto, ali pored tebe se osjećam drugačije.” Svi su ga gledali kroz njegovo ime i slavu, za mene je bio jedan divan, emotivan čovjek. U Kanadi, gdje sam godinama živjela prije nego što sam ga upoznala, sve se vrednuje kroz novac. Tomi ništa nije značilo da li ima ili nema. U meni je našao oslonac, mir, nešto što ga je činilo stabilnim u odnosu na život. Bila sam njegova mirna luka kojoj se vraćao. Nikada ga nisam tražila, niti zvala telefonom. Znala sam da će doći kući. Jedino sam se plašila, pošto je vozio, da se nešto ne desi u saobraćaju. Nisam imala običaj da ga propitujem gdje je bio i šta je radio. Znala sam kakav život vodi. Šta može da radi u kafani? Volio je kocku. U našoj kući u Torontu stalno su se igrale karte, išao je i da se kladi na konje – istakla je ona.

 

– Redovno je išao na kontrole, tu i tamo imao je neke sitne intervencije, ali je pet-šest godina sve bilo u redu. Onda se stanje naglo pogoršalo. Doktor Manojlović mu je poslije operacije jasno stavio do znanja: “Ili ćeš promeniti način života i produžiti vijek za pet do deset godina ili ti ništa ne mogu garantovati. Situacija nije dobra. I taj mikforon koji držiš težak je za tvoje stanje.” Toma se nasmejao i odgovorio: “Profesore, ja ću da živim kao i ranije, pa makar to trajalo još mjesec dana.” Tako je i bilo. Toma se trudio da bude sa njim što je više mogao. Ako smo se oko nečega prepirali, to je zato što mu je ispunjavao svaku želju. Šta god je Saša tražio, dobio je. Jednom mi je rekao: “Jedino zbog čega žalim je što neću doživjeti da odraste.” Nije volio da mu dolazi u bolnicu, štitio ga je od loših stvari. “Neka se igra, neka ima djetinjstvo,” govorio je. Kada bi me Saša pitao kako je tata, odgovarala sam “dobro je”. Nisam mu dala do znanja da tati nešto može da se desi i mislim da mi to nikada nije oprostio. Mjesec dana pred smrt Toma mi je rekao da u njegovo ime kupim Saši nešto za rođendan i da ga dovedem u bolnicu da mu da poklon. Bilo je grozno. Taj dan je bio u bolovima mada je pokušavao da prikrije. Kada smo došli kući, Saša, koji je imao 12 godina, pitao me je: “Zašto si me lagala? Vidiš da tati nije dobro, u njegovim očima nema ništa.” I zaista, posljednjih nedjelja Tomin pogled bio je prazan, kao da se život gasio – dodala je Goca.

 

– Pomen na Centralnom groblju i ovaj film samo su otvorili rane. Godinu dana poslije Tomine smrti vratila sam se sa djetetom u Kanadu. Okrenula sam se poslu. I danas radim, ne umijem drugačije. Redovno sam dolazila, pogotovo dok mi je svekrva bila živa. Ona je bila divna žena. Čitav život je podredila djeci i unucima. Toma je bio jako vezan za majku, mnogo ju je volio – zaključila je za Hello.