Regija
15.06.2022.
09:08
BBC: Preživjeli Gvantanamo, pa prebačeni u Srbiju i Albaniju – „I dalje smo u zatvoru“
Izvor: BBC NEWS
0
Foto: bbc
Mansur Adajfi nije znao skoro ništa o Srbiji kad je delegacija ove zemlje došla da ga posjeti 2016, u njegovoj 14. godini u zatvoru u zalivu Gvantanamo.
Jedino što je Adajfi "znao" je da su srpske snage izvršile masakr nad bosanskim muslimanima u balkanskim ratovima 1990-ih.
Svi zatvorenici koji je trebalo da budu pušteni iz Gvantanama te godine znali su taj dio istorije, kaže Adajfi, i niko nije želio da ide u Srbiju.
U tom trenutku, Adajfi je u Gvantanamu proveo čitav svoj odrasli život – uhapšen je u Avganistanu sa 19 godina i držan u pritvoru bez podignute optužnice do njegove 32.
Prethodne godine, SAD su zvanično ublažile njegov status, priznavši tako da nije najjasnije da li je ikada bio povezan sa Al Kaidom, i odobrile da bude pušten pod složenim sistemom strogo povjerljivih sporazuma za preseljenje pritvorenika u inostranstvo.
Adajfi je želio da ide u Katar, gdje je imao porodicu, ili u Oman, koji je u Gvantanamu stekao reputaciju dobrog ophođenja prema bivšim pritvorenicima.
Ali kad je došlo vreme za njegov sastanak sa delegacijom u za to određenoj prostoriji u Kampu broj šest, Adajfi je zatekao kako ga čeka srpski tim.
Saslušao ih je, kaže, a zatim ih ljubazno odbio.
„Lijepo sam im se zahvalio, ali sam rekao da znam za njihovu istoriju.“
Prema Adajfiju, šef delegacije ga je uvjeravao da su muslimani dobrodošli u Srbiji.
Vlada će se prema njemu ophoditi kao prema vlastitom građaninu, rekli su – pomoći će mu da završi obrazovanje, pružiće mu finansijsku pomoć i srediće mu izdavanje pasoša i lične karte.
Pomoći će mu da započne život ispočetka.
Poslije sastanka, Adajfi je rekao američkim zvaničnicima u Gvantanamu da ne želi da ide.
Ali oni su bili iskreni po pitanju njegovog uticaja na čitav taj proces, kaže on.
„Izaslanica Stejt departmenta došla je da me posjeti poslije sastanka sa srpskom delegacijom i rekla mi: ‘Mansure, nemaš izbora. Ideš u Srbiju.'“
Adajfi ima 39 godina, harizmatičan je i sve vrijeme se smiješi, sa dječjim pogledom na svijet koji pripisuje tome što je zatvoren u trenutku kad je tek postajao odrasla osoba.
Njegovo dugo putovanje do Beograda započelo je u Jemenu, gde je odrastao u ruralnom selu bez vodovoda ili struje.
Kao tinejdžer se preselio u glavni grad Sanu da završi školu i studira kompjuterske nauke.
Prema njegovim riječima, otputovao je u Avganistan 2002. po zadatku kao istraživač saradnik u IT-u, što mu je ugovorila njegova obrazovna ustanova u Sani.
Četiri mjeseca nakon što je Adajfi stigao, SAD su izvršile invaziju na Avganistan i počele da love članove Al Kaide.
Leci su bacani iz aviona obećavajući visoke novčane nagrade za prijavljivanje osumnjičenih.
Adajfi kaže da su kola kojima je putovao u sjevernom Avganistanu upala u zasjedu ekstremista, svega nekoliko dana prije nego što je trebalo da se vrati u Jemen, i on je zarobljen i uručen SAD-u.
Adajfijeva prva stanica bila je američka „crna lokacija“ u Kandaharu, gde kaže da su ga skinuli golog, pretukli ga, saslušavali i optužili da je egipatski komandant Al Kaide.
Iz Kandahara je avionom prebačen, sa kapuljačom preko glave i u okovima, u zaliv Gvantanamo.
Njegovih 14 godina provedenih u ozloglašenom zatvoru prepričano je u Ne zaboravite nas ovdje, memoarima koje je objavio 2021.
U njima se detaljno navode mučenja, psihološka zlostavljanja i smrt njegovog brata i sestre dok je bio u pritvoru.
Sam je naučio engleski od nule u kampu, kao i nešto malo kompjuterskih nauka i teorije poslovanja.
Njegova priča u knjizi završava se ubrzo posle njegovog puštanja na slobodu, dok slijeće u Beograd jedne mračne noći u julu 2016. i tajna služba ga vodi u stančić u centru grada, gde je kasnije pronašao skrivene kamere za prismotru, kaže on.
Adajfi je ostao budan čitave te prve noći, pitajući se šta ga čeka.
„Bio sam iscrpljen, ali nisam mogao da spavam, bio sam gladan ali nisam mogao da jedem“, kaže on, sedeći u sadašnjem beogradskom stanu jedne kasne večeri u februaru.
„Bilo je usamljenosti u Gvantanamu, ali ova je bila drugačije vrste“, kaže on.
Ono što je usledilo Adajfi naziva „Gvantanamo 2.0″ – izolovano i sputano životarenje u Srbiji, koju ne smije da napusti i u kojoj kaže da ga prati policija koja upozorava svakoga sa kim želi da se sprijatelji da ga se kloni.
Šest bivših pritvorenika iz Gvantanama u različitim zemljama – svi pušteni bez podignute optužnice – opisuje slična iskustva.
To su život u limbu; ograničenost nepostojanjem dokumenata, uplitanje policije, i putna ograničenja koja ih vezuju za zemlju ili čak samo za jedan grad, otežavši im da nađu posao, posjete porodicu ili zasnuju veze.
„Dobro došli u naš život“, kaže Adajfi.
„Ovo je život posle Gvantanama.“
Sporazumi o raseljenju razaslali su bivše pritvorenike širom planete – u Srbiju, Slovačku, Saudijsku Arabiju, Albaniju, Kazahstan, Katar i druge zemlje.
Neki su imali relativne sreće da ih vrate u njihove rodne zemlje, među kojima je Velika Britanija, dok su drugi poslati na strana mjesta.
Adajfiju je zabranjen povratak u Jemen, gdje mu živi porodica, zato što je američki kongres odlučio da je bezbjednosni rizik vratiti pritvorenike u zemlje koje su proglašene nestabilnim.
Jemen je takođe odbio da izda pasoš Adajfiju, kao i Srbija, tako da on praktično nema svoju državu, ostavši zarobljen u Beogradu.
Sporazum koji ga je tamo odveo, kao i mnoge stvari u vezi sa Gvantanamom, ostaje obavijen velom tajne.
„Ne znam ništa zvanično, zato što Sjedinjene Američke Države ne govore ništa advokatima“, kaže Adajfijeva advokatkinja Bet Džejkob, Njujorčanka koja pro bono zastupa devet pritvorenika iz Gvantanama.
Većinu informacija koje posedujem o svojim klijentima ne mogu da podelim sa njima zato što su označene kao strogo poverljive, a ono što imam u rukama većinom je redigovano – petostranični dokumenti sa nekoliko reči koje plivaju u moru crnila.“
Američki Stejt department rekao je za BBC da je dobio garancije od svih trećih zemalja da će se prema bivšim pritvorenicima ophoditi humano.
SAD su dobile i „bezbjednosne garancije sa ciljem ublažavanja prijetnje koju bi bivši pritvorenik mogao da predstavlja posle transfera“ i „okvire za osiguravanje uspješne reintegracije bivšeg pritvorenika u društvo“.
Stejt department povremeno pomaže oko troškova pomoći bivšim pritvorenicima, rekao je portparol – mada novčani iznosi i trajanje te pomoći i dalje ostaju nejasni.
Vlada Srbije nije odgovorila na pitanja BBC-ja.
Za Adajfija, sporazum o preseljenju djeluje kao nevidljiva mreža.
On nije siguran gdje ona počinje, a gdje se završava.
Ne može da napusti Srbiju jer nema pasoš, a ne može da ode ni iz Beograda ako unaprijed ne podnese zahtjev za dozvolu za to.
Prati ga policija, tvrdi on, a pronašao je i softver za prisluškivanje u mobilnom telefonu koji je dobio od vlasti.
Nije mu dozvoljeno da vozi, tako da rijetko odlazi na molitve petkom, zato što to podrazumeva dugo putovanje autobusom do najbliže džamije.
On ima boravišnu dozvolu, a dobio je i finansijsku pomoć za stanarinu i dalje obrazovanje, ali teško mu je da nađe posao zato što ne može da objasni 15 godina koje je proveo u Gvantanamu, tako da jedva sastavlja kraj s krajem.
Živi u stanu koji mu je pronašla vlada u predgrađu grada u kom ima vrlo malo drugih muslimana i nema mjesta za kupovinu halal mesa.
Uglavnom jede sam kod kuće, a da bi se izborio sa usamljenošću, vozi se autobusom do obližnjeg tržnog centra.
Kad u hodnicima prođe pored mladih porodica, Adajfi često predugo zuri u njih.
„To je jače od mene“, kaže on jednog dana, tokom šetnje po jednom takvom tržnom centru.
„Osećam se kao ljuštura, prazan iznutra.“
Ubrzo pošto je stigao u Beograd 2016, Adajfi je dao prvi intervju američkim medijima i rekao im da nije zadovoljan novim životom.
Kao reakcija na to, čitani srpski tabloid objavio je priču o njemu preko čitave strane, nazivajući ga „džihadistom Al Kaide“ i „osuđenim teroristom“ koji je nezahvalan zemlji domaćinu.
Oni sa kojima je pokušao da se sprijatelji, policija je upozorila da ga se klone.
On ima skrinšotove razgovora u Vocapu u kojima mu ljudi opisuju te interakcije.
Od njegove prve usamljeničke posjete kafiću, nekoliko nedjelja pošto je stigao, kad je policija navodno ispitala grupu Libanaca za obližnjim stolom, do njegove najnovije interakcije, prošle godine, kad je popio kafu sa mladim muslimanom kog je upoznao u džamiji.
„Zaustavili su ga i pitali: ‘Da li poznaješ Mansura iz Al Kaide?'“, kaže Adajfi.
„Na kraju sam mu rekao da obriše moj broj. Ne želim da bilo ko nastrada zbog mene.“
Poslije intervjua za PBS Frontlajn 2018, Adajfija je privela policija i pretukla ga, kaže on.
Dvojica prijatelja sa njegovog jezičkog kursa takođe su bila uhapšena.
Policija je prišla i ženi iz njegove studentske grupe pošto je razgovarala sa njim u biblioteci, kaže on.
On još uvek čuva poruke koja mu je ona slala poslije, raspitujući se zašto je policajci u civilu upozoravaju na njega.
I tako Adajfi najviše vremena provodi sam u njegovom stanu.
Rijetko se upušta u razgovor sa komšijama, a i u tržne centre odlazi sve rjeđe, kaže on, budući da je viđen kako se moli u otvorenom dvorištu prošle godine i kako ga sa lica mjesta odvodi policija.
„Poslije nekog vremena odustanete, povučete se“, kaže Adajfi.
„Ali to znači da postanete izolovani. Sada uglavnom živim samo u mojoj glavi.“
Najbliže prijateljima što Adajfi ima u Beogradu je međunarodna mreža bivših pritvorenika iz Gvantanama kojima je pomogao da se povežu i koje naziva „braćom“, a koja komunicira preko raznih Vocap grupa ili putem telefona.
Sadržaj razgovara u tim grupama uglavnom je apolitičan, da bi izbjegli da ugroze bilo koga u njihovim domaćim zemljama.
„Pjevamo pjesme, pričamo viceve, razmjenjujemo fotografije, povjeravamo se o našem zdravlju. Dijelimo uspomene na Gvantanamo – na odjeću, hranu“, kaže Adajfi.
„Pomaže nam da istrajemo.“
Među bivšim pritvorenicima sa kojima Adajfi najviše razgovara je Sabri Al Kuraši, zemljak iz Jemena koji je proveo skoro 13 godina u Gvantanamu prije nego što je silom preseljen u Semeju.
To je gradić na bivšoj lokaciji za testiranje nuklearnog oružja na krajnjem istoku Kazahstana koji on ne smije da napusti.
Prebačen je u Kazahstan 2014, sa četiri druga pritvorenika.
To su Asim Tahit Abdulah al Kalakija – koji je umro kad mu je otkazao bubreg četiri mjeseca posle dolaska – i Loftija Bin Alija, koji nije mogao da dobije medicinsku pomoć koja mu je bila potrebna za njegovo srčano stanje i umro je od srčane bolesti prošle godine pošto je deportovan u Mauritaniju.
Sad kad više nema Bin Alija, Al Kuraši je sam u Semeju, gde „živi u stanju gorem od zatvora“, kaže on.
On je pisao kazahstanskom predsjedniku i premijeru, američkoj ambasadi i ICRC-u, tražeći od njih da ga oslobode ili vrate u Gvantanamo, ali nije dobio nikakav odgovor.
Kazahstanska vlada nije odgovorila na upite BBC-ja.
„Gvantanamo je bio bolji od ovoga ovdje, zato što sam tamo makar gajio nadu da ću se jednog dana naći na nekom boljem mjestu“, kaže Al Kuraši.
„Kad je stigla vladina delegacija iz Kazahstana, rekli su mi da će se prema meni ophoditi kao prema građaninu Kazahstana. Ali to je bila laž.“
„Nemam status, nemam ličnu kartu, nemam porodicu i nemam prijatelje. Zarobljen sam ovdje i tome nema kraja.“
Al Kurašija policija često zaustavlja kad napusti stan, kaže on, i traži mu ličnu kartu koju ne poseduje.
Ponekad ga odvedu u policijsku stanicu i primoravaju ga da čeka sedam ili osam sati sve dok neko iz ICRC-a ne dođe po njega.
Potrebna mu je specijalistička zdravstvena nega za oštećene nerve na licu pošto ga je udario policajac u civilu, kada je jednog dana odbio da skine jaknu, kaže on, ali kao i njegov stari prijatelj Lotfi Bin Ali, odbijena mu je dozvola da putuje u glavni grad da je dobije.
„Otišao sam u policijsku stanicu da pitam šta se desilo sa čovjekom koji me je udario, a oni su mi rekli: ‘Ućuti, ti si niko i ništa ovdje, idi kući.'“
Ovaj incident najbolje sumira njegov život u Semeju, kaže Al Kuraši – život potpuno prepušten na milost i nemilost lokalnih vlasti, koje se prema njemu ophode kao prema osuđenom teroristi.
„Prvo vas zaboli taj udarac“, kaže on.
„A onda vas zaboli to što nemate pristup pravdi. Nemate nikakvlj prava.“
Al Karaši nikad nije optužen u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su tvrdile da je član Al Kaide i da je boravio u kampu za obuku u Avganistanu.
Uhapsile su ga pakistanske bezbjednosne snage u navodnom skrovištu Al Kaide u Karačiju, ali on negira da je ikada bio član te grupe.
Tokom njegovog pritvora u Gvantanamu, Al Kuraši je počeo da slika, naslikavši veliki broj radova koji su naknadno zaplenjeni.
Pokušao je da nastavi ovu praksu u Semeju.
„To je jedino što me spriječava da poludim“, kaže on.
Nije mu dozvoljeno da naruči ništa preko interneta, tako da je njegov pristup bojama i platnu ograničen.
Zamoljen je da priloži radove za izložbu slika bivših zatvorenika, ali nema kazahstansku ličnu kartu i zbog toga ne može da potvrdi autentičnog svojih radova i da ih pošalje.
„Pitao sam ICRC da li da spalim svoje slike?“, kaže Al Kuraši.
„Rekli su mi da je njihov posao samo da se staraju da imam krov nad glavom i da imam hranu, i to je to.“
Prije sedam godina, Al Kuraši je bio oženjen, u braku ugovorenom preko porodice, za ženu iz Jemena, koju nikad nije sreo zato što mu nije bilo dozvoljeno da napusti Semej, a ona ne smije da putuje u Kazahstan da živi s njim.
Molio je razne kazahstanske vlasti za dozvolu da ide, ali njegova situacija ostaje nepromijenjena.
„Čekam sedam godina da mi počne život“, kaže on.
Kroz zatvorenički kamp u Gvantanamu prošlo je ukupno je 779 muškaraca.
Za zločin je optuženo njih 12.
Osuđena su samo dvojica.
Prema analizi podataka američkog ministarstva odbrane iz 2006. koju je sproveo pravni fakultet Univerziteta Seton Hol, samo pet odsto od 517 zatvorenika koji su boravili u zatvoru te godine uhapsile su američke snage.
Osamdeset šest odsto njih uhapsili su ili Pakistan ili militantska koalicija Severne alijanse u Avganistanu, i „predala Sjedinjenim Američkim Državama u vrijeme kad su SAD nudile visoke novčane nagrade za hvatanje osumnjičenih neprijatelja“.
To je bila i Adajfijeva sudbina, kaže on – našao se na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme.
„Bio sam dio paket aranžmana“, kaže on, „prodat sam SAD-u, a potom sam prodat i Srbiji.“
Gvantanamo te prati gde god da odeš, kaže on
Mansur Adajfi nije znao skoro ništa o Srbiji kad je delegacija ove zemlje došla da ga poseti 2016, u njegovoj 14. godini u zatvoru u zalivu Gvantanamo.
Jedino što je Adajfi znao je da su srpske snage izvršile masakr nad bosanskim muslimanima u balkanskim ratovima 1990-ih.
Svi zatvorenici koji je trebalo da budu pušteni iz Gvantanama te godine znali su taj deo istorije, kaže Adajfi, i niko nije želeo da ide u Srbiju.
U tom trenutku, Adajfi je u Gvantanamu proveo čitav svoj odrasli život – uhapšen je u Avganistanu sa 19 godina i držan u pritvoru bez podignute optužnice do njegove 32.
Prethodne godine, SAD su zvanično ublažile njegov status, priznavši tako da nije najjasnije da li je ikada bio povezan sa Al Kaidom, i odobrile da bude pušten pod složenim sistemom strogo poverljivih sporazuma za preseljenje pritvorenika u inostranstvo.
Adajfi je želeo da ide u Katar, gde je imao porodicu, ili u Oman, koji je u Gvantanamu stekao reputaciju dobrog ophođenja prema bivšim pritvorenicima.
Ali kad je došlo vreme za njegov sastanak sa delegacijom u za to određenoj prostoriji u Kampu broj šest, Adajfi je zatekao kako ga čeka srpski tim.
Saslušao ih je, kaže, a zatim ih ljubazno odbio.
„Lepo sam im se zahvalio, ali sam rekao da znam za njihovu istoriju.“
Prema Adajfiju, šef delegacije ga je uveravao da su muslimani dobrodošli u Srbiji.
Vlada će se prema njemu ophoditi kao prema vlastitom građaninu, rekli su – pomoći će mu da završi obrazovanje, pružiće mu finansijsku pomoć i srediće mu izdavanje pasoša i lične karte.
Pomoći će mu da započne život ispočetka.
Posle sastanka, Adajfi je rekao američkim zvaničnicima u Gvantanamu da ne želi da ide.
Ali oni su bili iskreni po pitanju njegovog uticaja na čitav taj proces, kaže on.
„Izaslanica Stejt departmenta došla je da me poseti posle sastanka sa srpskom delegacijom i rekla mi: ‘Mansure, nemaš izbora. Ideš u Srbiju.'“
Mansur Adajfi blizu svog stana u Beogradu, gde je preseljen posle Gvantanama 2016. godine
Adajfi ima 39 godina, harizmatičan je i sve vreme se smeši, sa dečjim pogledom na svet koji pripisuje tome što je zatvoren u trenutku kad je tek postajao odrasla osoba.
Njegovo dugo putovanje do Beograda započelo je u Jemenu, gde je odrastao u ruralnom selu bez vodovoda ili struje.
Kao tinejdžer se preselio u glavni grad Sanu da završi školu i studira kompjuterske nauke.
Prema njegovim rečima, otputovao je u Avganistan 2002. po zadatku kao istraživač saradnik u IT-u, što mu je ugovorila njegova obrazovna ustanova u Sani.
Četiri meseca nakon što je Adajfi stigao, SAD su izvršile invaziju na Avganistan i počele da love članove Al Kaide.
Leci su bacani iz aviona obećavajući visoke novčane nagrade za prijavljivanje osumnjičenih.
Adajfi kaže da su kola kojima je putovao u severnom Avganistanu upala u zasedu ekstremista, svega nekoliko dana pre nego što je trebalo da se vrati u Jemen, i on je zarobljen i uručen SAD-u.
Adajfijeva prva stanica bila je američka „crna lokacija“ u Kandaharu, gde kaže da su ga skinuli golog, pretukli ga, saslušavali i optužili da je egipatski komandant Al Kaide.
Iz Kandahara je avionom prebačen, sa kapuljačom preko glave i u okovima, u zaliv Gvantanamo.
Njegovih 14 godina provedenih u ozloglašenom zatvoru prepričano je u Ne zaboravite nas ovde, memoarima koje je objavio 2021.
U njima se detaljno navode mučenja, psihološka zlostavljanja i smrt njegovog brata i sestre dok je bio u pritvoru.
Sam je naučio engleski od nule u kampu, kao i nešto malo kompjuterskih nauka i teorije poslovanja.
Njegova priča u knjizi završava se ubrzo posle njegovog puštanja na slobodu, dok sleće u Beograd jedne mračne noći u julu 2016. i tajna služba ga vodi u stančić u centru grada, gde je kasnije pronašao skrivene kamere za prismotru, kaže on.
Adajfi je ostao budan čitave te prve noći, pitajući se šta ga čeka.
„Bio sam iscrpljen, ali nisam mogao da spavam, bio sam gladan ali nisam mogao da jedem“, kaže on, sedeći u sadašnjem beogradskom stanu jedne kasne večeri u februaru.
„Bilo je usamljenosti u Gvantanamu, ali ova je bila drugačije vrste“, kaže on.
Ono što je usledilo Adajfi naziva „Gvantanamo 2.0″ – izolovano i sputano životarenje u Srbiji, koju ne sme da napusti i u kojoj kaže da ga prati policija koja upozorava svakoga sa kim želi da se sprijatelji da ga se kloni.
Šest bivših pritvorenika iz Gvantanama u različitim zemljama – svi pušteni bez podignute optužnice – opisuje slična iskustva.
To su život u limbu; ograničenost nepostojanjem dokumenata, uplitanje policije, i putna ograničenja koja ih vezuju za zemlju ili čak samo za jedan grad, otežavši im da nađu posao, posete porodicu ili zasnuju veze.
„Dobro došli u naš život“, kaže Adajfi.
„Ovo je život posle Gvantanama.“
Sporazumi o raseljenju razaslali su bivše pritvorenike širom planete – u Srbiju, Slovačku, Saudijsku Arabiju, Albaniju, Kazahstan, Katar i druge zemlje.
Neki su imali relativne sreće da ih vrate u njihove rodne zemlje, među kojima je Velika Britanija, dok su drugi poslati na strana mesta.
Adajfiju je zabranjen povratak u Jemen, gde mu živi porodica, zato što je američki kongres odlučio da je bezbednosni rizik vratiti pritvorenike u zemlje koje su proglašene nestabilnim.
Jemen je takođe odbio da izda pasoš Adajfiju, kao i Srbija, tako da on praktično nema svoju državu, ostavši zarobljen u Beogradu.
Sporazum koji ga je tamo odveo, kao i mnoge stvari u vezi sa Gvantanamom, ostaje obavijen velom tajne.
„Ne znam ništa zvanično, zato što Sjedinjene Američke Države ne govore ništa advokatima“, kaže Adajfijeva advokatkinja Bet Džejkob, Njujorčanka koja pro bono zastupa devet pritvorenika iz Gvantanama.
„Većinu informacija koje posedujem o svojim klijentima ne mogu da podelim sa njima zato što su označene kao strogo poverljive, a ono što imam u rukama većinom je redigovano – petostranični dokumenti sa nekoliko reči koje plivaju u moru crnila.“
Američki Stejt department rekao je za BBC da je dobio garancije od svih trećih zemalja da će se prema bivšim pritvorenicima ophoditi humano.
SAD su dobile i „bezbjednosne garancije sa ciljem ublažavanja pretnje koju bi bivši pritvorenik mogao da predstavlja posle transfera“ i „okvire za osiguravanje uspešne reintegracije bivšeg pritvorenika u društvo“.
Stejt department povremeno pomaže oko troškova pomoći bivšim pritvorenicima, rekao je portparol – mada novčani iznosi i trajanje te pomoći i dalje ostaju nejasni.
Vlada Srbije nije odgovorila na pitanja BBC-ja.
Za Adajfija, sporazum o preseljenju deluje kao nevidljiva mreža.
On nije siguran gde ona počinje, a gde se završava.
Ne može da napusti Srbiju jer nema pasoš, a ne može da ode ni iz Beograda ako unapred ne podnese zahtev za dozvolu za to.
Prati ga policija, tvrdi on, a pronašao je i softver za prisluškivanje u mobilnom telefonu koji je dobio od vlasti.
Nije mu dozvoljeno da vozi, tako da retko odlazi na molitve petkom, zato što to podrazumeva dugo putovanje autobusom do najbliže džamije.
On ima boravišnu dozvolu, a dobio je i finansijsku pomoć za stanarinu i dalje obrazovanje, ali teško mu je da nađe posao zato što ne može da objasni 15 godina koje je proveo u Gvantanamu, tako da jedva sastavlja kraj s krajem.
Živi u stanu koji mu je pronašla vlada u predgrađu grada u kom ima vrlo malo drugih muslimana i nema mesta za kupovinu halal mesa.
Uglavnom jede sam kod kuće, a da bi se izborio sa usamljenošću, vozi se autobusom do obližnjeg tržnog centra.
Kad u hodnicima prođe pored mladih porodica, Adajfi često predugo zuri u njih.
„To je jače od mene“, kaže on jednog dana, tokom šetnje po jednom takvom tržnom centru.
„Osećam se kao ljuštura, prazan iznutra.“
Poštansko sanduče Adajfijevog stana i knjige o Gvantanamu na njegovim policama
Ubrzo pošto je stigao u Beograd 2016, Adajfi je dao prvi intervju američkim medijima i rekao im da nije zadovoljan novim životom.
Kao reakcija na to, čitani srpski tabloid objavio je priču o njemu preko čitave strane, nazivajući ga „džihadistom Al Kaide“ i „osuđenim teroristom“ koji je nezahvalan zemlji domaćinu.
Oni sa kojima je pokušao da se sprijatelji, policija je upozorila da ga se klone.
On ima skrinšotove razgovora u Vocapu u kojima mu ljudi opisuju te interakcije.
Od njegove prve usamljeničke posete kafiću, nekoliko nedelja pošto je stigao, kad je policija navodno ispitala grupu Libanaca za obližnjim stolom, do njegove najnovije interakcije, prošle godine, kad je popio kafu sa mladim muslimanom kog je upoznao u džamiji.
„Zaustavili su ga i pitali: ‘Da li poznaješ Mansura iz Al Kaide?'“, kaže Adajfi.
„Na kraju sam mu rekao da obriše moj broj. Ne želim da bilo ko nastrada zbog mene.“
Posle intervjua za PBS Frontlajn 2018, Adajfija je privela policija i pretukla ga, kaže on.
Dvojica prijatelja sa njegovog jezičkog kursa takođe su bila uhapšena.
Policija je prišla i ženi iz njegove studentske grupe pošto je razgovarala sa njim u biblioteci, kaže on.
On još uvek čuva poruke koja mu je ona slala posle, raspitujući se zašto je policajci u civilu upozoravaju na njega.
I tako Adajfi najviše vremena provodi sam u njegovom stanu.
Retko se upušta u razgovor sa komšijama, a i u tržne centre odlazi sve ređe, kaže on, budući da je viđen kako se moli u otvorenom dvorištu prošle godine i kako ga sa lica mesta odvodi policija.
„Posle nekog vremena odustanete, povučete se“, kaže Adajfi.
„Ali to znači da postanete izolovani. Sada uglavnom živim samo u mojoj glavi.“
„Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve“
Kako društvene mreže potpiruju zavere o napadima 11. septembra
Najbliže prijateljima što Adajfi ima u Beogradu je međunarodna mreža bivših pritvorenika iz Gvantanama kojima je pomogao da se povežu i koje naziva „braćom“, a koja komunicira preko raznih Vocap grupa ili putem telefona.
Sadržaj razgovara u tim grupama uglavnom je apolitičan, da bi izbjegli da ugroze bilo koga u njihovim domaćim zemljama.
„Pjevamo pjesme, pričamo viceve, razmjenjujemo fotografije, povjeravamo se o našem zdravlju. Dijelimo uspomene na Gvantanamo – na odjeću, hranu“, kaže Adajfi.
„Pomaže nam da istrajemo.“
Mansur Adajfi pokazuje crtež svog poslovnog plana za farmu mleka i meda u Jemenu, načinjen u Gvantanamu
Među bivšim pritvorenicima sa kojima Adajfi najviše razgovara je Sabri Al Kuraši, zemljak iz Jemena koji je proveo skoro 13 godina u Gvantanamu pre nego što je silom preseljen u Semeju.
To je gradić na bivšoj lokaciji za testiranje nuklearnog oružja na krajnjem istoku Kazahstana koji on ne sme da napusti.
Prebačen je u Kazahstan 2014, sa četiri druga pritvorenika.
To su Asim Tahit Abdulah al Kalakija – koji je umro kad mu je otkazao bubreg četiri meseca posle dolaska – i Loftija Bin Alija, koji nije mogao da dobije medicinsku pomoć koja mu je bila potrebna za njegovo srčano stanje i umro je od srčane bolesti prošle godine pošto je deportovan u Mauritaniju.
Sad kad više nema Bin Alija, Al Kuraši je sam u Semeju, gde „živi u stanju gorem od zatvora“, kaže on.
On je pisao kazahstanskom predsedniku i premijeru, američkoj ambasadi i ICRC-u, tražeći od njih da ga oslobode ili vrate u Gvantanamo, ali nije dobio nikakav odgovor.
Kazahstanska vlada nije odgovorila na upite BBC-ja.
„Gvantanamo je bio bolji od ovoga ovde, zato što sam tamo makar gajio nadu da ću se jednog dana naći na nekom boljem mestu“, kaže Al Kuraši.
„Kad je stigla vladina delegacija iz Kazahstana, rekli su mi da će se prema meni ophoditi kao prema građaninu Kazahstana. Ali to je bila laž.“
„Nemam status, nemam ličnu kartu, nemam porodicu i nemam prijatelje. Zarobljen sam ovde i tome nema kraja.“
Al Kurašija policija često zaustavlja kad napusti stan, kaže on, i traži mu ličnu kartu koju ne poseduje.
Ponekad ga odvedu u policijsku stanicu i primoravaju ga da čeka sedam ili osam sati sve dok neko iz ICRC-a ne dođe po njega.
Potrebna mu je specijalistička zdravstvena nega za oštećene nerve na licu pošto ga je udario policajac u civilu, kada je jednog dana odbio da skine jaknu, kaže on, ali kao i njegov stari prijatelj Lotfi Bin Ali, odbijena mu je dozvola da putuje u glavni grad da je dobije.
„Otišao sam u policijsku stanicu da pitam šta se desilo sa čovekom koji me je udario, a oni su mi rekli: ‘Ućuti, ti si niko i ništa ovde, idi kući.'“
Dve slike Sabrija Al Kurašija, koji je počeo da slika u Gvantanamu
Ovaj incident najbolje sumira njegov život u Semeju, kaže Al Kuraši – život potpuno prepušten na milost i nemilost lokalnih vlasti, koje se prema njemu ophode kao prema osuđenom teroristi.
„Prvo vas zaboli taj udarac“, kaže on.
„A onda vas zaboli to što nemate pristup pravdi. Nemate nikakvlj prava.“
Al Karaši nikad nije optužen u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su tvrdile da je član Al Kaide i da je boravio u kampu za obuku u Avganistanu.
Uhapsile su ga pakistanske bezbjednosne snage u navodnom skrovištu Al Kaide u Karačiju, ali on negira da je ikada bio član te grupe.
Tokom njegovog pritvora u Gvantanamu, Al Kuraši je počeo da slika, naslikavši veliki broj radova koji su naknadno zaplenjeni.
Pokušao je da nastavi ovu praksu u Semeju.
„To je jedino što me spriječava da poludim“, kaže on.
Nije mu dozvoljeno da naruči ništa preko interneta, tako da je njegov pristup bojama i platnu ograničen.
Zamoljen je da priloži radove za izložbu slika bivših zatvorenika, ali nema kazahstansku ličnu kartu i zbog toga ne može da potvrdi autentičnog svojih radova i da ih pošalje.
„Pitao sam ICRC da li da spalim svoje slike?“, kaže Al Kuraši.
„Rekli su mi da je njihov posao samo da se staraju da imam krov nad glavom i da imam hranu, i to je to.“
Pre sedam godina, Al Kuraši je bio oženjen, u braku ugovorenom preko porodice, za ženu iz Jemena, koju nikad nije sreo zato što mu nije bilo dozvoljeno da napusti Semej, a ona ne sme da putuje u Kazahstan da živi s njim.
Molio je razne kazahstanske vlasti za dozvolu da ide, ali njegova situacija ostaje nepromenjena.
„Čekam sedam godina da mi počne život“, kaže on.
Kroz zatvorenički kamp u Gvantanamu prošlo je ukupno je 779 muškaraca.
Za zločin je optuženo njih 12.
Osuđena su samo dvojica.
Prema analizi podataka američkog ministarstva odbrane iz 2006. koju je sproveo pravni fakultet Univerziteta Seton Hol, samo pet odsto od 517 zatvorenika koji su boravili u zatvoru te godine uhapsile su američke snage.
Osamdeset šest odsto njih uhapsili su ili Pakistan ili militantska koalicija Severne alijanse u Avganistanu, i „predala Sjedinjenim Američkim Državama u vreme kad su SAD nudile visoke novčane nagrade za hvatanje osumnjičenih neprijatelja“.
To je bila i Adajfijeva sudbina, kaže on – našao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
„Bio sam deo paket aranžmana“, kaže on, „prodat sam SAD-u, a potom sam prodat i Srbiji.“
Tokom sjednice administrativnog panela Gvantanama za evaluaciju 2007, sedam godina od početka njegovog pritvora, Adajfi je izjavio da je „džihadista“ i „sin“ Osame Bin Ladena“ i da mu je „čast biti neprijateljom Sjedinjenih Američkih Država“.
On sada tvrdi da je taj ispad bio njegov protest.
Administrativni paneli za evaluaciju takođe su bila pseudo sudska praksa na kojoj nisu bili prisutni advokati pritvorenika.
„Nismo razumjeli panele za evaluaciju, mislili smo da je to samo još jedno saslušavanje“, kaže on.
„Za nas je sve bilo saslušavanje. I zato sam pomislio, danas ću da ih porazim, danas ću im reći da sam njihov neprijatelj.“
Adajfi se u tom trenutku već istakao kao neformalni lider ostalih pritvorenika – organizujući štrajkove glađu i druge proteste.
Stekao je među stražarima nadimak „nasmijani bundžija“.
Takođe se posvijetio obrazovanju, naučivši sam tečno da govori engleski od nule, i da piše.
Napisao je memoare o Gvantanamu dvaput.
Prva verzija, napisana na prokrijumčarenim komadima papira, konfiskovana je i uništena.
Kad je shvatio da su pravna pisma privilegovana, sjedeo je satima u učionici kampa, nogu vezanih za pod, i pisao pisma, koja su kasnije postala osnova za njegovu knjigu.
Adajfi sada radi na novoj knjizi koja bilježi borbu u njegovom postpritvorskom životu u Srbiji.
Jedan zid njegovog beogradskog stana prekriven je samolepljivim podsjetnicima živopisnih boja na kojima se opisuju događaji koji će činiti njen sadržaj.
U bilješkama se nalaze saslušanja policije, osujećeni pokušaji da se sprijatelji i pronađe ženu, kao i napori da skrene pažnju američkog predsjednika Džozefa Bajdena na svoju patnju.
On svaki dan komunicira sa drugim bivšim pritvorenicima – sa njih ukupno više od sto – na raznim onlajn i Vocap čet grupama.
Mnogi se suočavaju sa istom vrstom ograničenja kao Adajfi.
„Sjedinjene Američke Države su stvorile jedinstveno užasnu situaciju za te ljude“, kaže Dafne Evijatar, direktorka za bezbjednost i ljudska prava pri Amnesti USA.
„Mnogi od njih su mučeni i nisu dobili nikakvo priznanje, nikakvu odštetu, nikakvu pravu rehabilitaciju“, kaže ona.
„Prebaciti ih potom u drugu situaciju, u kojoj su sputani, ne smiju da putuju, ne smiju da zarađuju za život, ne mogu da nastave sa životima – to je beskrupulozno.“
Za Adajfija jedini put u novi život posle Gvantanama je da pronađe ženu i zasnuje vlastitu porodicu.
O tome razmišlja noću kad nema više ničega što bi mu odvraćalo pažnju.
Ali napori da upozna nekoga u Srbiji nisu urodili plodom.
Njegova vjera zahtjeva da se oženi muslimankom i da je upozna na tradicionalan način, preko njene porodice.
Ali njegovi pokušaji da se integriše u muslimansku zajednicu u Beogradu bili su neuspješni, zbog rasprostranjenog straha u zajednici, kaže on, da će biti povezani sa terorizmom.
Adajfi jeste uspjeo da sa upari 2019, sa ženom u inostranstvu, kaže on.
Bila je iz dobre porodice, i oni su komunicirali godinu dana dok je od srpskih vlasti tražio dozvolu da otputuje kako bi se sreo s njom.
Ona je bila njegova prva ljubav, kaže on.
Na kraju je preklinjao vlasti da mu dozvole da ode do nje, kaže on, ali su one to odbile.
Poslije svega, njena porodica je izgubila strpljenje i ona se udala za drugog muškarca.
„Najveći bol koji sam osjetio nije bio na crnoj lokaciji, nije bio pruje 15 godina u Gvantanamu, već kada sam izgubio nekog koga sam volio“, kaže Adajfi.
„U Gvantanamu vas muče, ali ne mogu da dopru do vaše duše. Ljubav je bol koja vam dodirne dušu, i onda mnogo propatite.“
U julu 2004, više od dve godine pošto su prvi zatvorenici stigli u Gvantanamo, Pentagon je pokrenuo prvu zvaničnu evaluaciju statusa pritvorenika i odobrio puštanje 38 muškaraca na slobodu pod statusom „NEC“, iliti „ne-neprijateljski borci“.
Status je praktično priznavao da ti ljudi nisu povezani sa Al Kaidom ili Talibanima, i da nisu preduzimali neprijateljske akcije protiv SAD-a.
Među njih 38 bilo je pet Ujgura koji su uhapšeni u Avganistanu za koje SAD kažu da su bili osumnjičeni da su članovi Pokreta za nezavisnost istočnog Turkestana – mala militantna grupa koja se bori za nezavisnost kineske regije poznate i kao Sinđan.
Nije bilo moguće poslati ljude nazad u njihovu rodnu zemlju Kinu, gde država proganja Ujgure, pa su SAD sklopile sporazum sa Albanijom da ih prihvati.
Oni su konačno pušteni 2006. i sletjeli su kasno uveče u glavni grad Albanije Tiranu.
Njihova prvobitna radost što su slobodni splasla je čim su odvedeni pravo u sumorni izbjeglički kamp na obodu grada, gde će provesti više od godinu dana.
„To je kao neki drugi svet“, kaže Abu Baker Kasim, pedesetdvogodišnji Ujgur koji sada živi mirnim životom sa porodicom u siromašnom i oronulom naselju nadomak Tirane.
„Pet godina smo proveli u Gvantanamu, na vrućini, i odjednom smo se obreli u Albaniji, na velikoj hladnoći.“
„Svaki dan smo se oblačili slojevito i jeli bezukusnu hranu među neznancima u kampu.“
Kasim negira da je ikada bio član Pokreta za nezavisnost istočnog Turkestana.
On je putovao u Tursku preko Pakistana kad su ga zarobili militanti, kaže on, i isporučili SAD-u.
Kao i Adajfi, Kasim i drugi bivši pritvorenici određeni za Albaniju dobili su obećanje o finansijskoj pomoći, pasošu, državljanstvu i stanovima koji su spremni za njih, kažu oni, samo da bi otkrili drugačiju realnost na terenu.
„Gvantanamo je u ono vreme imao šest kampova, a izbjeglički kamp u Albaniji bio je sedmi“, kaže Zakir Hasam, Uzbekistanac zadržan u pritvoru u Gvantanamu između 2002. i 2006.
„Bilo je četiri-pet ljudi po prostoriji, bodljikave žice oko kampa, i nismo imali novca niti dobre hrane“, priča Hasam.
„Vlasti su nam rekle da je njihov jedini zadatak da nas čuvaju i politički i fizički, i to je to.“
Posle godinu dana provedenih u izbegličkom kampu i niza protesta, bivši pritvorenici u Tirani premešteni su u stanove.
Oni su sada otišli dalje sa svojim životima posle Gvantanama od Adajfija i Al Kurašija, i na neki način su imali više sreće.
Nekolicina se oženila ili ponovo oženila.
Kaim i Hasam imaju decu. Oni koriste mesečnu finansijsku pomoć da plate stanarinu i račune, i imali su uspeha u integraciji u lokalne zajednice.
Imali su veliku sreću što su završili u većinski muslimanskoj zemlji.
Ali na neke druge načine, oni žive pod istom vrstom ograničenja kao i bivši pritvorenici u Srbiji, Slovačkoj i Kazahstanu.
Nemaju pasoš i radne dozvole, ne mogu da putuju i zakonski zarađuju za život da bi dopunili skromnu finansijsku pomoć.
„Ovo nije sloboda“, kaže Kasim.
„Hvala Bogu što više nismo u zatvoru, ali mi nismo slobodni“, dodaje on.
Kasimova žena „kupuje najjeftinije povrće, najjeftinije vođe, ono koje je počelo da se kvari“, kaže on.
„Ne možemo da priuštimo da kupujemo na pijaci, jer bismo ostali bez novca za 15 dana. I tako štedimo gdje god možemo.“
„Mi smo ovde sami, mi smo stranci, nemamo porodicu koja može da nam pomogne.“
Finansijska pomoć im pomaže da se održavaju na površini, ali ih ostavlja i u teškoj situaciji, zato što važi samo za bivše pritvorenike, ne i njihove porodice.
Kad je Kasimov prijatelj i bivši kolega pritvorenik Ala Abd Al Maksut Mazruh umro od kovida prije pet mjeseci, njegova žena Hatidža primila je pismo od albanske vlade u kom se obavještava da će finansijska pomoć biti momentalno ukinuta.
Rečeno joj je da će joj stan, koji joj je izdala vlada i u kom živi sa njihovo troje male djece, biti oduzet u septembru.
Kao i Kasim, Ala je bio pušten bez podignute optužnice 2005, pošto je proglašen „ne-neprijateljskim borcem“.
Hatidža je lično otišla u ministarstvo unutrašnjih poslova, kaže ona, da se bori za vlastiti slučaj, ali joj nije dozvoljeno da uđe, a nije dobila ni odgovore na poruke.
Ona ne može da priušti advokata.
Da bi izdržavala troje dece moraće da nađe stalan posao, dok se istovremeno stara o njima.
Njen najveći strah je da neće moći da skući i prehrani djecu.
Njen drugi najveći strah je da će ona biti proganjana u budućnosti zato što im je otac bio u Gvantanamu.
„Plašim se šta će biti sa mojom djecom sutra i prekosutra“, kaže ona.
„Plašim se da će ih pratiti stigma Gvantanama.“
Albanska vlada nije odgovorila na zahtjeve za komentar na ovaj članak.
Prošlog meseca, Adajfiju je bez objašnjenja uskraćen novčani transfer preko Vestern juniona.
On je tu službu koristio da šalje male količine novca kući porodici u Jemenu kako bi pomogao u plaćanju mesečnih zdravstvenih troškova svoje majke, kaže on, kao i da dobija donacije i isplate za rad iz inostranstva.
Pozivajući se na politiku kompanije, Vestern junion je rekao da ne može da otkrije Adajfiju ili BBC-ju zašto mu je bila uskraćena ta usluga.
Portparol je rekao da kompanija „shvata svoju regulatorne i ugovorene obaveze veoma ozbiljno“ i kontaktirala je Adajfija povodom ovog slučaja.
Adajfi je ubeđen da je u pitanju Gvantanamo.
Duga senka njegovog vansudskog pritvora pala je na toliko različitih delova njegovog života da je on sada vidi svuda.
„Prati vas svuda gde god da pođete“, kaže on sa žaljenjem.
„Amerika vas kazni 15 godina, a onda vas ostatak sveta kažnjava do kraja života.“