Jusuf iz sela Merdane u Bosni, ispričao je svoju životnu priču koja bi sigurno bila dobar temelj za roman i snažna poruka kojom bi se svi mogli voditi kroz život. Kaže da je u mladosti bio veliki talenat za plivanje, ali je ostao da radi u lokalnoj fabrici i da se bavi zemljoradnjom, jer, kako kaže, nije imao ko.

Merdane su malo selo u blizini Busovače, gdje većinom žive Bošnjaci. Međutim, u njihovoj zajednici je živjeo i jedan Srbin, koji je postao dio njihovih života i priča koje se prenose s generacije na generaciju. Njegova priča posebno dolazi do izražaja tokom ratnih godina u Bosni, kada su se komšijske veze i ljudskost stavljale na najveće iskušenje.

"Za vrijeme našeg rata u Bosni, taj Srbin je brao paradajz i paprike kad ga je snajper pogodio. Do mraka je ostao tu da leži, niko nije smio da mu priđe. Kad se stišalo pucanje mi smo mu prišli. Zovnuli smo iz Zenice popa pravoslavnog, pa smo ga sahranili po njihovim, pravoslavnim običajima", prisjeća se Jusuf.

Od drvenih dasaka, koje su sami skupili, skovali su sanduk i krst. Sve su obavili prema pravoslavnim protokolima, ne praveći razliku da li se nesrećni čovjek krstio ili klanjao. Za njih je bilo važno samo jedno – da isprate čovjeka kako dolikuje, da mu pruže poslednji oproštaj i poštovanje koje zaslužuje. U tom trenutku, vjera i nacija nisu bili bitni, bitna je bila ljudskost i saosećanje prema bližnjem.

Jusuf je veseo čovjek, običan, prost i ima dobru dušu.

Kad se zaposlio odlučio je da školuje svoje sestre kojima je to bila želja, ali njihov otac nije bio u mogućnosti da im priušti adekvatno obrazovanje.

"Nisam to činio samo zbog sestara, nego i zbog njihove djece. Da su moje sestre ostale domaćice, šta bi im djeca bila? Djeca su im fakultetski obrazovana, a ne bi to tako bilo da im nisam pomogao da se školuju. I zbog toga sam srećan čovjek".