“Bilo je normalno jutro. Prošlo je to toga tačno pet godina. Pravila sam čaj u kuhinji. Bobi je bio u krevetu. I neko kuca na vrata. Polako sam odškrinula vrata i videla policiju. Nisam se brinula, imamo tu neku ludu komšinicu pa policija dolazi svaki čas. Mislila sam da su samo pogrešili stan. Nisu. Čim sam malko otvorila vrata 12 policajaca je uletelo u stan. Nekima je pisalo “FBI” na jakni. Prošli su pored mene, otišli pravo u spavaću sobu i čula sam kako pitaju Bobija – kako se ti zoveš? Rekao je “Bobi Lav”. Policajac je odbrusio. “Ne, pitam te kako se stvarno zoveš”. Čula sam muža kako mu je nešto tiho odgovorio. Tada mu je naoružani lik u jakni rekao, “pa, dugo si se I izvlačio”. Tada sam probala da uđem u sobu, ali je policajac samo vikao “nazad, nazad, ne znaš ko je ovaj čovek”. Kako, bre, ne znam ko je, mislila sam se dok su mu stavljali lisice, udata sam za njega 40 godina. Nije imao čak ni dosije! Počela sam da plačem i dok su ga odvodili vrisnula sam “Bobi, šta je ovo, reci mi molim te, reci mi da li si ubio nekoga”. Pogledao me i rekao. “Ovo je nešto davno. Pre nego što sam tebe upoznao. Desilo se još u Severnoj Karolini”.

Šeril je ućutala i njen suprug je nastavio priču.

“Bilo je to još kada sam se zvao Volter Miler. Imao sam prilično tipično detinjstvo. Odrasli smo siromašni, ali ništa se posebno nije desilo dok nisao otišao na koncert Sema Kuka kada sam imao 14 godina. Baš sam bio zagrejan pa sam se progurao do šipke, do same bine. Ljudi su skakali svuda okolo jer je bila muzika za ples, ali pevaču se to nije svidelo, stalno je vikao ljudima da sednu. Posle samo dve pesme toliko je pošizeo da je otišao sa bine, pa sam se ja prodrao “Sem Kuk nije ni za k…” Pazite, u Severnoj Karolini 1964. to je bilo dovoljno da me uhapse za lose ponašanje u javnosti. Tad mi je ceo život krenuo nizbrdo. Mama je sama podizala osmoro dece, nije imala vremena da jurca za mnom. Podivljao sam. Krao sam tašne iz otključanih kola, čekove iz poštanskih sandučića, okuražio sam se dovoljno da opljačkam svlačionicu u školi. Uhvatili su me poslali u popravni dom, Morison centar za obuku. Mrzeo sam sve tamo. Hrana je bila grozna. Deca su bila nasilna. Još imam ožiljke koliko su me tukli. Svake noći čuo sam zvižduk voza u daljini. Hteo sam da ckrnem da saznam kuda taj voz ide. I tako sam jedne noći iskoristio momenat kada je stražar gledao na sat da istrčim kroz zadnja vrata ka zvuku te zviždaljke. E, tako sam prvi put pobegao.

Pratio sam šine sve do Vašingtona. Delovalo je da će sve biti super. Brat mi je tamo živeo, počeo sam da spavam kod njega. Upisao sam se u srednju. Igrao basket. Sve je bilo u redu, ali ne zadugo. Navika je čudo. Upao sam u lošu grupu đaka, baš lošu. Ovi su pljačkali banke – i izvlačili su se. Imali su šemu da pljačkaju u delu gde je bilo manje obezbeđenja. Krenuo sam sa njima. Par puta nam je prošlo. Posle svake pljačke smo išli u klub i bacali pare, ponašali se kao da smo nekakvi veliki gangsteri. Sam sam kriv za sve. Poneo me osećaj da imam pare. Naravno da nije dugo trajalo. Jedna banka je imala tihi alarm, dok smo trpali pare u džak nismo videli da je menadžer banke pritisao dugme. Policija nas je bukvalno čekala ispred ulaza. Nastao je haos. Probao sam da pobegnem, sagao sam se i trčao kroz kola po parkingu ali upucali su me u zadnjicu. Probudio sam se u bolnici, imao sam rupu na prednjem i zadnjem delu kaputa.

Bio je to kraj Voltera Milera. Sudija me osudio na 25 godina zatvora. U početku sam se još i nadao. Podnosio sam žalbe. Nadao sam se da ću da se izvučem na neku rupu u zakonu ili da ću bar da iznudim novo suđenje, nađem boljeg advokata. Ništa. Stiglo me. Idem u zatvor na mnogo, mnogo vremena. Poslali su me u zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem, Centralni zatvor, imao je one kule sa mitraljezima. Odatle nije bilo bežanja i navikao sam se. Mama mi je tada umrla, to me baš potreslo. Do kraja života se nadala da ću se popraviti, nije doživela da to vidi. Tada sam prelomio da ću se popraviti. Bio sam toliko dobar da su me na osnovu lepog ponašanja prebacili u zatvor sa minimalnim obezbeđenjem koji je više bio kao neki kamp. Jeste, tu su takođe bile kule i mitraljezi, ali bilo je opuštenije. Mogli smo da šetamo po dvorištu, telefoniramo. Čak sam imao i svoj radio šou, snimao sam ga svake srede i puštali su ga na lokalnom koledžu. Bio sam opušten, čak mi je bilo i lepo. Nisam hteo da bežim. Sve se to promenilo kada je neko kapetanu straže viknuo „dilejo“.

Kapetan je prolazio kroz dvorište, bio je cik zore, još se nije ni razdanilo. Tada sam radio u kuhinji i nije bilo šanse da sam bio kriv, ali kapetan je rekao da je prepoznao moj glas i kaznio me. Od tog dana me zamrzeo. Šta god da sam radio nekako bi našao način da me kazni. Počeo je da me kinji. Rekao je da sam ukrao novine, da sam folirao da sam bolestan. Na kraju mi je dao najgori posao u zatvoru – put. Svako jutro autobus dođe po tebe, onda te odveze u neku bestragiju da čistiš đubre pored magistrale. Užasno je. Dok radiš ljudi te gađaju otpatcima iz kola. Smrzavao sam se. Tada sam počeo da planiram. Štekao sam novac. Pamtio sam rutu autobusa. Primetio sam da uvek stajemo na istoj raskrsnici uz šumarak. Primetio sam i da je stražara koji je radio utorkom mrzelo da pretresa autobus pun robijaša. I tako sam jedne noći dok smo gledali utakmicu na televiziji odlučio da mi je to poslednja noć iza rešetaka. Pred spavanje sam počistio ormarić.

Nisam hteo da nađu ijedan papirić na kojem je neki telefon ili adresa koja bi posle dovela do mene. Pošto sam radio na radio stanici dozvolili su mi jedan jedini komplet civilne odeće. Obukao sam je ispod robijaškog kombinezona i tako legao na spavanje. Nisam spavao celu noć. Slušao sam kako stražar na svaka tri sata radi prebrojavanje dok mu baterijska lampa landara po zidovima.

Čim je svanulo pogledao sam ko radi tog jutra. Bio je to onaj traljavi stražar koji ne pretresa. To je to. Bežim. Pazio sam da sednem na poslednje sedište u autobusu pored izlaza za slučaj opasnosti. Kada sam otvorio vrata i iskočio čuo sam alarm kako se dernja iz autobusa, ali nisam usporio. Trčao sam i ljuštio onu zatvorsku odeću. Znoj se slivao sa mene, probijao je stvari, znao sam da izgledam kao problem pa sam izbegavao bogati komšiluk. Samo sam tamnopute ljude pitao za pravac do Železničke stanice. Tamo sam od jednog “brata” izmolio kartu za Njujork. Seo sam u voz i uvalio se u sedište. Dok smo napuštali grad devojka koja je sela pored je počela da ćaska sa mnom. Pitala me kako se zovem. Razmišljao sam sekund i odgovorio – Bobi Lav. Tada je umro Volter Miler.

Bobi Lav je stigao u Njujork u novembru 1977. Godine. Bilo mi je drago što sam slobodan ali i dalje sam bio u problemu. Imao sam samo sto dolara i to u sići, jedan komplet odeće i lažno ime.

Uselio sam se u najjeftiniji buvljivi hotel. Dve nedelje sam živeo na hotdogu i džidži. Kada mi je ponestalo para spavao sam po vozovima. Morao sam da se saberem. Nisam imao nijedan document. Nisam bio osoba. Hit je što je prva identifikacija koju sam dobio bila zdravstvena knjižica. Rekao sam nekoj bakici za šalterom da sam sve izgubio I žena mi je ladno dala broj zdravstvenog osiguranja. To sam iskoristio da nađem praznu krštenicu, popunio sam je i toliko puta je kopirao dok je izgledala kao stari izanđali original. Tada nije bilo kompjutera. Papir po papir i čak sam izvukao vozačku dozvolu. Tada sam se zaposlio u kafeteriji. Tu sam upoznao Šeril.

Bila je nevinašce, totalna suprotnost meni. Zato me i privukla. Nikada nisam hteo ništa ozbiljno sa nekim meni sličnim, nekim ko je pio, pušio i imao gadnu prošlost. Šeril je bila pristojna do tačke naivnog. Nikad joj nisam pričao o mojoj prošlosti a ona nije pritiskala. Rekao sam joj da sam sa juga i da sam došao u Njujork da probam nešto novo. Sve sušta istina. Nikada joj nisam pričao o Volteru Mileru. A i čemu to? Volter je umro davno na onom vozu sa Grejhaund stanice. Bio sam novi čovek i ako je to njoj bilo u redu, čemu komplikovati. Venčali smo se 1985. Vreme je prolazilo. Odgajili smo četvoro dece. Moja prava porodica je insistirala da kažem Šeril. Ali imao sam sada mnogo toga da izgubim. A poznavao sam svoju ženu. Ona je jedna poštenjačina. Ljudi kada nađu novčanicu na ulici oni je uzmu, ali ne Šeril. Ona bi zaustavila svakog naokolo da nađe vlasnika. Takva je osoba. Da sam joj rekao istog momenta bi me naterala da odem u policiju. Ne kažem da bi ih ona zvala, ali naterala bi mene da to uradim. Nisam mogao da joj kažem za Voltera Milera. Nije bilo potrebe. Bobi Lav za kojeg se udala nije imao kriminalni dosije. Bobi Lav je bio porodičan čovek. Bobi Lav je bio đakon u crkvi. Svake nedelje u crkvi sveštenik bi pričao o ostavljanju prošlosti – u prošlosti. Samo sam to hteo. Moja prošlost je bila u Severnoj Karolini i nije mi padalo na pamet da se vraćam”, kaže Volter.

Šeril je dočekala da nastavi:

“Osećala sam da postoji nešto čudno. Svih ovih godina sam volela svog muža, voleo je i on mene ali nešto jeste bilo čudno. Kao deo koji fali. Kao prvo, nikada nije hteo da se slika. I uvek je mislio da ga neko posmatra. Mislila sam da je samo sujetan. Rekla bih mu – hajde Bobi, nisi ti toliko bitan. Bilo je tu i dubljih problema. Vodili smo ljubav, to je bilo divno ali osim toga nije bilo neke privrženosti. Nije voleo zagrljaje ni maženje. Nekada bih se posle svađe ja raspala pred njim, a on bi samo sedeo i ćutao. Mislila sam da je do mene, da samo ne želi da bude tu sa nama, ali želeo je. Toliko se trudio. Radio je po dva, tri posla. Kuvao je, prao veš. Brinuo je o deci. Rekla sam sebi da je to njegov način da pokaže ljubav. Bilo je teško, plakala sam godinama jer sam mislila da je hladan. Čak sam nekoliko nedelja pre nego što je policija upala u ckrvi molila Boga da mu omekša srce. E, a onda se dogodilo hapšenje.

Svet mi se raspao. Shvatate. To je bilo po svim novinama. Ceo grad mi se smejao. Ljudi u crkvi bi me povlačili u stranu i pitali – znala si za ovo, sigurno si znala. A ja pojma nisam imala. Zamislite, 40 godina braka, četvoro dece. Kako sam mogla da budem toliko glupa. Samo sam htela da nestanem. Kada sam posle svega došla na posao svi su ućutali čim sam ušla u kancelariju. I šta ću, rekla sam im – šta ste se ukipili, dajte, zagrlite me, treba mi podrška. Naravno, bilo me sramota, ali mnogo, mnogo više me sve to povredilo kao ženu. Bobi me legao 40 godina. Svaki dan prolazim pored njega 40 godina, pričamo, šalimo se, a on ćuti. Laže me. Bila sam besna na njega, ali nisam ga nikada mrzela. Htela sam da budem tu za njega. Da ga utešim. Tada sam mu rekla – e,tad sam bila sigurna da te volim, htela sam iz kože da iskočim zbog toga što si uradio ali i dalje sam brinula zbog tebe. Kada sam ga prvi put posetila u zatvoru imao je nervni slom. Ridao je. Stavio je šake preko lica i rekao mi – znam da ćeš da me napustiš. Rekla sam mu: Bobi Lov, udala sam se za tebe i u dobru i u zlu. E, ovo je definitivno najgore zlo. I tako sam se ja vratila na posao. Pisala sam guverneru. Pisala sam Obami. Skupljala sam svedočanstva od svih koji su ikada upoznali Bobija. Od dece koju je trenirao, ljudi iz naše crkve, naše porodice. Svedočila sam za njega. Nisam znala ništa o Volteru Mileru, ali sam u dušu znala Bobija Lova. Smilovali su se. Posle godinu dana zatvora pustili su ga da dođe kući. Dan nakon što je oslobođen pitala sam ga – ko smo mi, da li smo Lov ili Miler. I rekao je “Lov” (ljubav). Mi smo definitivno Lov. E, sada je zakonski promenio ime. I idemo dalje. I dalje sam ljuta, da se razumemo. Kad se posvađamo oko bilo čega pomislim – ima, bre, da mi budeš zahvalan što sam ti ono oprostila. Ali suština je da mu jesam oprostila i kada sam to uradila morala sam da prihvatim da je to to, ne mogu da mu nabijam sad na nos ceo život. Više nemamo tajni. Eto, ceo svet zna. Znaju i naša deca. Mislim da je ovo i bolje za Bobija. Da se više ne krije. I mislim da me sada drugačije gleda, gleda me u oči. Ja sam pre bila pomirljiva oko svega, sve sam prihvatala. E, ali sada sam mu rekla. Rekla sam “Bobi, primila sam te nazad, ali neću više da ti sve tolerišem. Sada imam i ja svoj glas, svoju priču. Možda ću i knjigu da napišem. Možda ja nisam pobegla iz zatvora i imala ceo novi život koji sam krila od porodice, ali znate šta – oprostila sam čoveku koji jeste.