LGBT zajednica i njene pristalice su mnoge događaje povodom 50. godišnjice prvog Gej prajd marša preselili na internet usled pretnje pandemije COVID-19, ističe agencija Frans pres (Agence France-Presse).

Mada su neki aktivisti izašli na ulice, većina energije pokreta za prava pripadnika LGBT zajednica je, kako navodi AFP, kanalisana preko Global prajda, 24-časovnog internet događaja pod sloganom "Odloženi, ali i dalje ujedinjeni".

London prajd, jedan od najvećih događaja na Gej prajd kalendaru, takođe je i jedna od većih žrtava mera ograničenja uvedenih zbog pandemije. Ipak, ističe AFP, veteran kampanje za prava LGBT u Velikoj Britaniji Piter Tačel (Peter Tatchel), noseći masku u duginim bojama, predvodio je grupu od 12 aktivista na obeležavanju 50. godišnjice osnivanje londonskog Gej liberejšn fronta (Gay Libertion Front).

Neki od događaja Global prajda su emitovani na džinovskom ekranu londonskog trga Pikadili. U Berlinu je, prema procenama policije, marširalo oko 3.500 ljudi, dok je ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas (Heiko Maas) na Tviteru (Twitter) izrazio podršku Global prajdu: "Budite ponosni na sebe! Bez obzira koga volite, bez obzira gde živite". U Beču je oko 200 automobila i motocikala ukrašenih zastavama u duginim bojama prošlo kroz centar grada, što je pratilo oko 5.000 ljudi.

I drugi političari su se uključili, između ostalih, predsednik Kostarike Karlos Alvarado (Carlos) čija zemlja je upravo legalizovala gej brakove. U SAD je bivši predsednik Barak Obama (Barack) u video poruci odao počasti gej Njujorčanima koji su se pobunili za svoja prava 1969, dok se verovatni kandidat demokrata Džo Bajden (Joe Biden) u svoj poruci osvrnuo na nedavnu presudu Vrhovnog suda SAD kojom su potvrđena prava zaposlenih iz LGBT zajednice.

Godišnjica godišnjice

Prvi prajd održan je u Njujorku 28. juna 1970. godine, ukazuje američki Nešnal pablik rejdio (National Public Radio) i ističe da na prvoj prajd paradi nije bilo slavnih ličnosti, balona, perja i ostalih stvari koje obično prate moderne parade ponosa – to zapravo uopšte nije bila parada nego protestni marš.

Prvi gej prajd je organizovan na godišnjicu Stounvolske pobune, o kojoj se govori kao i nemirima, kada je bilo nekoliko dana protesta zbog policijskog nasilja i sistemske diskriminacije pripadnika LGBT zajednice. Policija je 28. juna 1969. upotrebila pendreke ispred gej bara Stounvol in (The Stonewall Inn), posle čega su uzvratili posetioci tog bara.

Sledeće godine na taj datum ispred Stounvol ina u Kristofer ulici krenuo je protestni marš Kristofer strit gej liberejšn dej marč (Christopher Street Gay Liberation Day March). Na maršu su učestvovale i grupe iz Vašingtona i Bostona, kao i studentske organizacije s nekoliko fakulteta. Grupa je krenula brzo da se kreće ulicom Kristofer, pošto su se učesnici plašili da će neko pucati u njih, kao i od policije, ukazuje NPR, dodajući da je bilo i pretnji bombama.

Ipak, na arhivskim snimcima, učesnici marša izgledali su odlučno. Čuvena zastava u duginim bojama još nije osmišljena, ali su učesnici nosili crvene, ljubičaste i žute natpise poput "Gej ponos" ili "Lezbejka sam i lepa sam". S druge strane su bile mračnije poruke kontrademonstranata sa spominjanjem Sodome i Gomore. Na jednom od snimka se čuje kako jedan čovek kaže da je reč o komunističkoj zaveri da se podeli Amerika, dodajući "sramno i odvratno", ali su, kako navodi NPR, i pored toga demonstranti počeli da se opuštaju i da uživaju.

Kada je povorka stigla do Central parka, na maršu su već bile hiljade učesnika. Međutim, nije bilo zvučnika, pošto organizatori nisu mislili da će uspeti da stignu do parka. Ipak, dodaje NPR, u parku su učesnici delovali opušteno i arhivski snimci pokazuju deo atmosfere kao na današnjim prajdovima. Istog dana održan je sličan marš u Los Anđelesu, a sledeće godine u Bostonu, pa potom i u Vašingtonu, Londonu i Tel Avivu.

Evolucija prajda

Gej prajd u Njujorku je od lokalnog skupa tokom decenija prerastao u masovan događaj s više miliona učesnika i korporativnim sponzorima, piše časopis Tajm (Time), ukazujući da su mimo broja učesnika parade ponosa evoluirale i na druge načine.

Do 1980. prajd parade su organizovane širom sveta, mada se tokom te decenije ton događaja menjao, kako je tragedija krize AIDS-a imala središnje mesto u delovanju i demonstracijama LGBT zajednice, ističe Tajm. Autorka knjige "Prajd parade: kako je parada promenila svet (Pride Parades: How a Parade Changed the World) Ketrin Mekfarland Brus (Katherine McFarland Bruce) kaže da je LGBTQ zajednica uvek bila u stanju da uporno traži delovanje i vidljivost u vezi s glavnim pitanjima datog vremena.

LGBTQ organizacije 80-ih su se fokusirale na krizu AIDS-a, 90-ih je došlo do veće medijske vidljivosti LGBTQ osoba u javnom životu, što je dovelo do toga i da više kompanija učestvuje u prajd paradama, a početkom 2000-ih je došlo i do snažnije kampanje za istopolne brakove. Pored toga, dodaje Tajm, predsednik SAD Bil Klinton (Bill Clinton) je 1999. jun proglasio mesecom gej i lezbejskog ponosa, što je Obama proširio i na biseksualne i transrodne osobe.

Kako je obim prajdova rastao, neki aktivisti su tražili da se gej parade vrate svojim počecima i protestima. Tajm ukazuje da pojedini aktivisti kritikuju korporatizaciju prajda, kako parade traže sponzore i pomoć za finansijske potrebe sa sve većim brojem učesnika, dok drugi pitaju da li iza zastave s duginim bojama postoji neko dublje delovanje. Aktivisti u Njujorku i San Francisku su počeli da organizuju zasebne parade iz protesta zbog uključivanja policije i korporacija, imajući u vidu i istorijske i aktuelne nivoe nesrazmernih policijskih aktivnosti u crnim i kvir zajednicama.

S druge strane, pojavljuju se i kritike o manjku diverziteta, pa je u Velikoj Britaniji 2005. počeo UK blek prajd (UK Black Pride) koji su organizovale crnkinje lezbejke kako bi podelile svoja iskustva. To je sada najveći događaj u Evropi za LGBTQ osobe afričkog, azijskog, karipskog, bliskoistočnog i latinoameričkog porekla i odvojen je od Prajda u Londonu koji je kritikovan zbog manjka diverziteta. Ipak, ističe Tajm, u nekim zemljama gde su aktivisti suočeni s nasiljem, pa i ubistvima uz odobrenje države gej prajdovi imaju ulogu kao u Njujorku 70-ih godina, kao korak ka oslobađanju.

Promena fokusa

Dok LGBTQ prajd u jeku pandemije puni 50 godina bez fanfara, takođe je promenjen fokus usled poziva za rasnu jednakost pokrenutih ubistvom Džordža Flojda (George FLoyd), ističe Asošiejtid pres (Associated Press), navodeći da su aktivisti i organizatori iskoristili godišnjicu za skretanje pažnje na osobe druge boje kože u LGBTQ zajednici i stavljanje pokreta Crni životi su važni u središte Global prajda.

"Prajd je rođen kao protest", rekla je Keti Rena (Cathy Renna) iz Nacionalne LGBTQ radne grupe (National LGBTQ Task Force) ukazujući na analogije u pandemiji i zajednička pitanja pokreta za prava crnaca i LGBTQ. "Trans žene druge boje kože su napadane u onom što je nazvano epidemija, a Stounvolska pobuna se desila kao odgovor na policijsko zlostavljanje i brutalnost", rekla je ona.

Transrodna glumica Lavern Koks (Laverne Cox) rekla je ranije tokom juna za AP da su "trans osobe, posebno druge boje kože, diskriminisane iz šireg sistema belačke supremacije i na rasističkim osnovama, a takođe su doživele transfobiju i homofobiju unutar svoje zajednice". Ona dodaje da je pokret Crni trans životi su važni (Black Trans Lives Matter) priznanje da zajednice ljudi druge boje kože treba još da rade da se potpuno raspravi istorija transfobije i homofobije.

U Minesoti, gde je Džordž Flojd nasilno umro prošlog meseca u rukama policije, bilo je jasno da je uobičajeni prajd neprikladan, rekao je za AP jedan od aktivista, pa je ove godine u osnovi prajda u tom gradu organizovan marš solidarnosti "Vraćanje ponosa: Pravda za Džordža Flojda / Odbrana trans crnaca" ("Taking Back Pride: Justice4GeorgeFloyd DefendBlackTransFolks").

S hiljadama ljudi koji su ovog vikenda marširali za podršku prajdu i rasnoj pravdi, mnogi demonstranti su pozvali da se okonča često prenebregnut rasizam unutar LGBT+ zajednice, ukazuje Rojters (Reuters).

Dok studije pokazuju da su LGBT+ osobe više izložene nasilju i siromaštvu, anketa iz 2018. je ustanovila da je više od polovine crnaca, Azijata i drugih etničkih manjinskih LGBT+ Britanaca doživelo diskriminaciju među članovima svoje zajednice.

S rasnim nejednakostima u globalnom fokusu posle smrti Džordža Flojda, mnoge LGBT+ grupe su objavile saopštenje u znak podrške protestima zbog njegove smrti, ukazujući i na radikalno poreklo pokreta za prava LGBT+ u Stounvol inu pre 50 godine u borbi protiv policijske brutalnosti, ukazuje Rojters.

Takođe, kako je debata o sistemskom rasizmu pogodila kompanije povezane s LGBT+, aplikacije za dejting za gej osobe Grindr i Skraf (Scruff) u odgovoru na proteste za rasnu pravdu uklonile su etničke filtere.

Ipak, aktivisti i istraživači kažu za Rojters da za rešavanje pitanje rasizma u LGBT+ zajednici ni izbliza neće biti dovoljno usvajanje pitanja povezanih s pokretom Crni životi su važni.