Haotično povlačenje iz Avganistana, koje je već dovelo do preispitivanja među zapadnim zemljama zbog politike SAD, takođe je oživelo višedecenijsku debatu unutar Evropske unije – da li je uniji 27 država potrebna sopstvena vojska, ističe Vašington post (The Washington Post).

 

EU je, kako piše američki list, u svom najidealističkijem smislu mirovni projekat – ekonomska međuzavisnost trebalo je da spreči sukobe među članicama, dovodeći do stvaranja najvećeg trgovinskog bloka na svetu, ali su neki od najistaknutijih evropskih političara godinama tvrdili da Unija, da bi bila prava globalna sila, treba da ima svoje odbrambene snage nezavisne od NATO-a i bez oslanjanja na SAD.

 

Obnovljena debata među evropskim liderima o stvaranju vojske EU takođe pokazuje sve veće frustracije s predsednikom SAD Džoom Bajdenom (Joe Biden), koji je poručio svetu "Amerika se vratila", ali sprovodi spoljnu politiku koja odražava neke od pozicija njegovog prethodnika Donalda Trampa (Trump).

 

Rasprave koje su donekle utihnule posle Bajdenove pobede na izborima, ponovo su se pojačale pošto je odbio pozive da zadrži američke trupe u Avganistanu posle 31. avgusta, posle čega su evropski lideri rekli da nisu imali drugog izbora nego da prekinu evakuaciju, ostavljajući hiljade svojih građana i avganistanskih saveznika.

 

Tema evropske vojske je kontroverzna i bremenita geopolitičkim pitanjima, dok mnogi stručnjaci kažu da su izgledi za stvaranje vojske EU u skorijoj budućnosti nerealni, piše Vašington post i ukazuje na ocene da je velika prepreka u stvaranju zajedničkih evropskih snaga, pa čak i koordinisane bezbednosne strategije, uslov da se u EU spoljnopolitičke odluke donose jednoglasno, što već dugo usporava proces donošenja odluka.

 

Povlačenje SAD iz Avganistana biće "katalizator" da EU uspostavi svoju stalnu vojnu snagu, rekao je 2. avgusta šef diplomatije Unije Žozep Borel (Josep Borrell), uprkos, kako piše Gardijan (The Guardian) višegodišnjoj jalovoj raspravi i protivljenju članica.

 

Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku rekao je posle sastanka ministara odbrane EU da je došao trenutak za uspostavljanje aktivnih ekspedicionih snaga EU, koje su neki visoki evropski političari opisali kao vojsku.

 

Borel je rekao da su "nedostaci" u autonomiji bloka od SAD razotkriveni poslednjih meseci, pošto evropske vlade nisu uspele da ubede SAD da odlože vojno povlačenje s aerodroma u Kabulu kako bi osigurale sigurnu evakuaciju svojih državljana i Avganistanaca koji su radili sa zapadnim silama.

 

Međutim, iako su zvaničnici EU rekli da je za obezbeđenje aerodroma bilo potrebno samo 5.000 vojnika, Evropljani nisu mogli ni toliko da doprinesu, ukazuje britanski list, navodeći da je manjak vojnih kapaciteta EU pogoršan izlaskom Velike Britanije koja je imala najveća izdvajanja na odbranu među članicama.

 

Glavne prepreke u osnivanju vojnih snaga EU su manjak investicija u odbranu među evropskim vladama i zabrinutost za podrivanje NATO-a, ocenjuje Gardijan. EU je 2007. osnovala dve borbene grupe s po 1.500 vojnika, ali su one stalno nedovoljno popunjene i nikada nisu angažovane, uglavnom usled sporova oko finansiranja. Izdvajanje članica EU za odbranu je u 2019. bilo 1,2 odsto BDP-a, u poređenju s 3,4 odsto u SAD i diplomatski izvori kažu da Borelova izjava nema značaj za "političku realnost" u evropskim prestonicama.

 

Iako su posle povlačenja iz Avganistana ponovo izneti predlozi za stvaranje vojske EU, mnoge će i dalje biti "teško ubediti" u taj projekat, ocenjuje francuska televizija Frans 24 (France 24) i ukazuje da dok zagovornici "strateške autonomije" EU od SAD kažu da pad Kabula treba da bude poziv na buđenje, drugi u tome ne vide egzistencijalnu pretnju i zadovoljni su da budu mlađi partneri američke vojne moći.

 

"Strateška autonomija" koja je u suštini vizija Evrope francuskog predsednika Emanuela Makrona (Emmanuel Macron), ponovo se pojavila prošle nedelje kada je razgovarao s holandskim premijerom Markom Ruteom (Rutte) posle čega su u zajedničkom saopštenju pozvali EU da razvije "stratešku autonomiju" kako bi mogla da preuzme "veću odgovornost za svoju bezbednost i odbranu".

 

Ipak, ukazuje Frans 24, ostaje pitanje da li će debakl u Avganistanu biti dovoljan da EU pomeri s ideje na primenu. Mrtvorođeni predlozi o "snagama za brzo reagovanje" idu skoro četvrt veka unazad, kada da su evropski političari krajem devedesetih govorili da je neuspeh Starog kontinenta da spreči višegodišnje krvoproliće pred svojim vratima u jugoslovenskim ratovima, sve dok se SAD nisu umešale, istakao potrebu za oružanim snagama EU.

 

U EU je 1999. dogovoren kontingent od 50.000 do 60.000 vojnika koji bi mogao biti raspoređen u roku od 60 dana, da bi 2007. osnovala mrežu od dve "borbene grupe" sa po 1.500 vojnika iz svake članice, ali je na tome stalo.

 

Pored malih izdvajanja na odbranu među evropskim zemljama – samo devet od 28 evropskih članica NATO-a ispunjava cilj potrošnje na odbranu od dva odsto BDP-a – postoje i neslaganja oko toga šta predstavlja pretnju po evropske zemlje. Zagovornici oružanih snaga EU nezavisnih od Vašingtona moraju da pridobiju skeptike, poput baltičkih zemalja i Poljske koje su izrazito oprezne u pogledu odbrambenog aparata koji bi isključio SAD, pošto je u njihovim očima egzistencijalna pretnja Rusija, koja je s druge strane, za Nemačku geopolitička nevolja ali i ključni energetski partner, a za Mađarsku saveznica.

 

Svaki put kada postane očigledno da se EU vojno oslanja na SAD, širom kontinenta oživljava debata o evropskoj vojsci koja se svaki put pretvara u močvaru mutnih i neobavezujućih izjava o praktičnim pitanjima i političkoj stvarnosti, piše Politiko (Politico).

 

Zasad, ni posle povlačenja iz Avganistana nije drugačije, ocenjuje Politiko, mada sile u EU, poput Nemačke i Francuske podržavaju razvijanje zajedničkih snaga, dok i neki visoki odbrambeni zvaničnici, uključujući iz Portugala i Italije, pozivaju svoje kolege da ozbiljno razmotre tu ideju.

 

Uprkos čestim neslaganjima, EU je poslednjih godina preduzela niz koraka da ojača svoju vojnu poziciju. EU je 2017. godine zvanično pokrenula vojni pakt poznat kao Stalna strukturirana saradnja (PESCO), s ciljem da okupi evropske zemlje po nizu pitanja, od odbrane bespilotnim letelicama do pomorskog nadzora. Pakt se formalno sastoji od 46 projekata, ali se mnogi suočavaju sa značajnim kašnjenjima, što postavlja pitanje njegove efikasnosti.

 

EU takođe izdvaja sve više novca za zajedničke vojne napore. Od 2021. do 2027. godine, Unija je izdvojila osam milijardi evra za podršku zajedničkom odbrambenom istraživanju i razvoju. S druge strane, borbene grupe od po 1.500 vojnika nikada nisu korišćene iz različitih razloga – od troškova do nespremnosti zemalja da ugroze živote svojih vojnika. Mnogi tvrde da ta uzdržanost pokazuje da je bilo kakva veća snaga EU, a kamoli jedinica od 50.000, nerealistično optimistična.

 

Sada, ističe Politiko, zagovornici zajedničke odbrane EU insistiraju da će turbulentni kraj u Avganistanu promeniti igru, dok u odsustvu jedinstvene želje za pravom vojskom EU, diplomate kažu da bi manja grupa evropskih zemalja mogla umesto toga odlučiti da stvori svoje zajedničke snage. Iako nikada nije ostvaren dogovor lidera EU iz 1999. o snagama za brzo reagovanje s 50.000 ljudi, ranije ove godine se 14 članica EU, uključujući Nemačku i Francusku, udružilo da oživi tu ideju, sada predlažući brigade s 5.000 ljudi.

 

Borel je nedavno u intervjuu za italijanski list Korijere dela sera (Corriere della Sera) predvideo da će te zemlje eventualno same krenuti u ostvarenje te ideje ako je ne prihvati cela EU. "Ako ne bude jedinstva, pre ili kasnije će grupa zemlja odlučiti da ide sama pošto neće prihvatiti da budu zaustavljene."