Mikrobi su svuda oko nas - u našem okruženju ali i u nama samima. Mnogi od njih su bezazleni, a one koji mogu da izazovu bolest pa čak i smrt nazivamo patogenima. 

Patogen može biti neka bakterija, ili virus, ili parazit, ili gljivica koji izaziva bolest u ljudskom organizmu. Prvu barijeru predstavljaju koža, mukus (sluz) na sluzokoži i cilije - mikroskopske dlačice koje izbacuju nečistoće iz pluća). Svi oni sprečavaju da patogeni uđu u telo.

Kada neki od njih ipak uđe, čitav odbrambeni sistem tela koji se naziva i imuni sistem biva probuđen kako bi napao patogen i uništio ga.

U svakom patogenu ima više delova. Obično su oni jedinstveni za taj konkretni patogen kao i za bolest koju on izaziva. Onaj deo patogena koji izaziva stvaranje antitela nazivamo antigen. Antitela koje telo proizvede kao odgovor na antigen patogena je važan deo imunog sistema. U našim telima imamo na hiljade različitih anitela.

Međutim, kad se ljudsko telo prvi put izloži nekom novom antigenu, treba da prođe izvesno vreme da naš imuni sistem reaguje i proizvede specifična antitela za taj konkretni antigen.

U međuvremenu, takva osoba može da se razboli.

Kad se u telu proizvedu antitela specifična za neki konkretni antigen, oni deluju simultano sa ostatkom imunog sistema kako bi uništili patogen i okončali bolest. Antitela za jedan patogen, generalno, ne štite od nekog drugog patogena osim u slučaju kad su dva patogena veoma slična jedan drugom, kao dva rođaka.

Kad telo jednom proizvede svoja antitela kao primarni odgovor na neki antigen, tada stvara i memorijske ćelije koje mogu da proizvedu antigene. One ostaju žive i kad patogen bude potpuno pobeđen. Ako telo bude ponovo izloženo istom patogenu, imuni odgovor će biti mnogo brži i efikasniji nego prvi put, jer su memorijske ćelije spremne da izbace antitela protiv tog konkretnog patogena.

To znači da, ako se ta osoba u budućnosti ponovo izloži istom opasnom patogenu, njen imuni sistem će biti sposoban da reaguje odmah i zaštiti telo od bolesti.

Kako pomaže vakcina

Vakcina sadrži oslabljene ili neaktivne delove izvesnog organizma (antigena) koji pokreće imuni odgovor u telu. Novije vakcine češće ne sadrže sam antigen, već neku vrstu "uputstva" za izgradnju antitela. Ni stariji ni noviji tip vakcine ne može da izazove bolest, ali izaziva imuni sistem da reaguje onako kako bi inače reagovao u prvom susretu sa tim patogenom.

Kod nekih vakcina, treba dati više doza, uz različitim razmacima - kod nekih s pauzom od nekoliko nedelja a kod drugih čak i po nekoliko meseci. To je ponekad neophodno da bi se proizvela antitela koja će ostati trajna i da bi se razvile memorijske ćelije. Na taj način, telo se obučava da se bori sa specifičnim organizmom koji izaziva bolest, a gradi se pamćenje u vezi s patogenom kako bi se protiv njega telo brže borilo ako ga sretne u budućnosti.

Kolektivni imunitet

Kad se neko vakciniše, vrlo je verovatno da će biti potpuno zaštićen od konkretne bolesti. Međutim, ne mogu svi da budu vakcinisani. Osobe koje boluju od takvih bolesti da im je imuni sistem oslabljen (na primer, karcinom ili AIDS) ili koje imaju jake alergije na neku komponentu vakcine neće moći da prime neke vakcine.

Ipak, i takve osobe će biti zaštićene ako žive među vakcinisanim ljudima. Kada je mnogo ljudi u jednoj zajednici vakcinisano, patogen ne može da cirkuliše s lakoćom - većina ljudi koje "susreće" su imuni. Stoga, što je više vakcinisanih osoba, to je manje verovatan rizik za one koji ne smeju biti zaštićeni vakcinom. Takva zaštita naziva se kolektivni imunitet.

Nijedna vakcina na svetu ne pruža 100 odsto zaštite. Tako ni kolektivni imunitet ne pruža 100 odsto zaštite. Međutim, sa kolektivnim imunitetom, nevakcinisane osobe mogu imati značajnu zaštitu, zahvaljujući činjenici da ih okružuju vakcinisani.

Kroz istoriju, uspešno su razvijene vakcine protiv brojnih bolesti opasnih po život, kao što su meningitis, tetanus, boginje i dečija paraliza. Početkom XX veka polio virus koji izaziva dečju paralizu je paralisao stotine hiljada ljudi svake godine. Do 1950. godine razvijene su dve efikasne vakcine protiv ove bolesti. Međutim, to nije bilo dovoljno da se zaustavi širenje polio virusa, naročito u Africi, jer vakcinacija nije još bila dovoljno rasprostranjena. Trebalo je da prođu decenije ispunjene rutinskom vakcinacijom pa da u avgustu 2020. godine afrički kontinent konačno bude proglašen slobodnim, dok u nekim zemljama, kao što su Pakistan i Avganistan, dečija paraliza još nije iskorenjena.