Na ovu temu pričali smo sa doc. dr Dejanom Veličkovićem iz centra za hirurgiju jednjaka, priznatim hirurgom digestivne hirurgije, kako kod nas, tako i u svijetu, koji se poslednjih deset godina bavi i barijatrijskom hirurgijom.

 

Ovaj priznati hirurg, kako kod nas, tako i u svijetu, na samom početku razgovora nam je objasnio da ova operacija ne spada u estetske zahvate, kako mnogi misle.

 

 

 

Veličković: Ti kriterijumi za operaciju su postavljeni pre više od decenije. Jedan od kriterijuma je indeks telesne mase (BMI). Preduslov je da BMI bude iznad 40 ili preko 35, ali uz neku od pomenutih bolesti. Postoji, među barijatrijskim hirurzima, rasprava da li je ovo dovoljan kriterijum. Ljudi žele da se ubaci i psihološki kriterijum, neke psihičke traume koje ljudi, koji imaju problem sa kilažom, doživljavaju u svakodnevnom životu. Svi znamo da su ti ljudi stigmatizovani, vrlo često imaju probleme, od avionskog saobraćaja, gradskog prevoza, gde god se pojave, ljudi ih gledaju čudno, ljudi ih gledaju da se osećaju loše, nije samo estetika, gledaju ih kao proždrljive, to su ljudi koji gledaju površno na problematiku.

 

 

Veličković: Zanimljivo je da kod mene dolaze pacijenti koji dosta dugo razmišljaju o tome. Nisam imao pacijente koji su to na prečac odlučili, zato što su videli mene ili bilo koga drugog na televiziji i što su videli nekog ko je to radio. Istraživao sam za sebe i neki period u kojem pacijenti lome to u glavi je godinu dana. Ljudi se boje, ovo je specifična hirurgija, jer vi naizgled operišete zdravu osobu, nije lako operisati nekog naizgled zdravog. Ljudi dođu kod nas kao poslednja opcija. Svi su probali hiljadu dijeta, hiljadu načina da smršaju, pa su imali jo-jo efekte.

 

 

Veličković: Postoji nekoliko vrsta procedura, a te procedure možemo da podelimo u dve velike grupe. Jedna grupa su restriktivne procedure, gde se smanjuje kapacitet želuca za 70 do 80 procenata i imate drugu grupu procedura, koje se zovu kombinovane procedure (restriktivne mal apsorptivne). U ovom slučaju imate smanjivanje želuca i izuzimanje jednog dela tankog creva iz procesa varenja hrane i apsorpcije. Smanjivanje želuca ("sliv gastrektomija") je predstavnik prve grupe, a gastrični bajpas, predstavnik druge. "Sliv gastrektomija" se češće izvodi, dok gastrični bajpas, koja je radikalnija intervencija, uglavnom se primenjuje kod ljudi koji imaju teške oblike šećerne bolesti. Literatni podaci kažu da je ljudima koji imaju izuzetno visok BMI "sliv gastrektomija" ulazna operacija, mogu da smršaju do određenog stepena, a bajpas onda trajno rešenje.

 

 

Veličković: Hirurg pacijentu treba da objasni šta ga čeka posle operacije. Ono što svi treba da znaju jeste da operacija nije kraj, operacija je početak borbe. Moraćete da promenite sve navike vezane za uzimanje tečnosti. Nećete biti sposobni da, kad ste žedni, uzmete flašicu od pola litre i popijete na iskap, moraćete da pijete po dva do tri gutljaja stalno, da bi uneli dovoljnu količinu tečnosti. Što se tiče hrane, s obzirom na to da je kapacitet želuca znatno manji, imate dve grupe problema. Prvo, vrlo verovatno nećete moći da unesete svu dovoljnu količinu hranljivih materija, minerala i vitamina, moraćete veoma da vodite računa koju vrstu hrane i namirnica unosite. Ona borba koja će se voditi kod vas je borba za unošenjem dovoljnog broja proteina. Pošto je želudac smanjen, ima ulogu u procesu varenja, nakon operacije, varenje će biti drugačije. Nećete moći dovoljno efikasno da resorbujete hranljive materije koje unosite. Zato svi ljudi, nakon operacije, treba da budu na određenoj suplementaciji mineralima i vitaminima, da strogo vode računa koliko unose proteina i tečnosti. Nikada nećete moći da se hranite kao ranije, u tome je trik.

 

 

Veličković: To je nešto što mi zovemo psihološke gladi. Ljudi se operišu, reše da promene život, ali se vrate u istu sredinu, šematizovano ponašanje od pre se nastavlja i dalje. Nije lako prebaciti se na drugi način života i ta borba traje od 6 meseci do godinu dana i potrebna je podrška okoline i porodice. A što se tiče psihološke podrške, to je veoma preporučljivo. Ima nekih ljudi, ja se s njima slažem, koji kažu da je gojaznost bolest glave, a ne stomaka.

 

 

Veličković: Uvek kada me pacijenti pitaju da li je operacija bezbedna, ja kažem da jeste, morbiditet i mortalitet te operacije je veoma nizak. Ipak, ne postoji operacija gde je procenat smrtnosti nula, čak i na najjednostavnijim operacijama, kao što je operacija creva ili hernije (kile), žučne kese, ili na mnogo manjim operacijama. Ishod jedne operacije zavisi od odabira pacijenata, ne može svako da bude kandidat za operaciju. Jedna stvar je hirurški rad i kako se obavlja, a druga stvar je anestezija, odnosno anesteziolog, treba voditi računa o postoperativnom toku, jer su ranjivi i skloni komplikacijama, trombovima.

 

 

Veličković: Tačno je. Mi insistiramo da ljudi već nakon 2-3 sata od operacije ustanu na noge, mogu da šetaju uz pomoć fizioterapeuta, uveče im već dajemo da piju vodu i praktično su oni već sutra sposobni da idu kući. Ipak, ne volim da ih puštam sutradan, volim da ostanu još jednu noć i u zavisnosti čime se bave, mogu vrlo brzo da se vrate poslu. Pacijenti uglavnom pitaju da li boli i da li ću imati mučninu. Uglavnom ne boli ili boli podnošljivo i mučnina uglavnom nema. Imaju posle operacije nazogastričnu sondu, koja nama služi za kontrolu krvarenja, koju izvadimo uveče i to je otprilike sve od neprijatnosti.

 

 

Veličković: Preporučio bih da dobro razmisle. Uvek kažem da je najbolje smršati sam, promeniti život, uvesti fizičku aktivnost, voditi računa šta se jede, ali ako ne možete sami, onda treba razmisliti o operaciji, izabrati hirurga koji se time ozbiljno bavi, koji ima iskustvo, hirurg mora da vam objasni šta vas čeka i onda sa porodicom da donesete odluku.